Sunce na zalasku – Osamu Dazai

Sunce na zalasku (Shayō, 1947) je jedno od najvažnijih dela japanske posleratne književnosti u kojem Osamu Dazai majstorski opisuje propadanje aristokratije u Japanu nakon Drugog svetskog rata. Roman je toliko uticao na društvo da je termin „ljudi zalazećeg sunca“ postao sinonim za osiromašeno plemstvo koje gubi svoj status u novom poretku. Radnja se fokusira na osiromašenu aristokratsku porodicu koja je prinuđena da napusti Tokio i započne skroman život na selu. Kroz sudbine tri glavna lika, Dazai istražuje teme nihilizma, gubitka identiteta i pokušaja pronalaženja smisla u svetu koji se nepovratno promenio: Kazuko: Glavna junakinja i naratorka. Ona predstavlja borbu za opstanak i modernizaciju. Za razliku od svog brata, Kazuko svesno bira sopstvenu „moralnu revoluciju“, odlučujući da živi po sopstvenim pravilima, čak i po cenu društvene osude. Naoji: Kazukin brat, ratni veteran i zavisnik o opijumu. Naoji je tragična figura koja ne može da se prilagodi ni starom ni novom svetu, osećajući stid zbog svog porekla, što ga na kraju vodi u samoubistvo. Majka: Simbol starog Japana i „poslednja prava plemkinja“. Njena tiha smrt označava konačni kraj jedne ere i tradicionalnih vrednosti koje više nemaju mesta u posleratnom društvu. Roman je delimično zasnovan na Dazaijevom životu i dnevniku njegove ljubavnice Šizuko Ote. Delo pripada struji buraiha (škola razvratnika), koju karakteriše bunt protiv konvencija i istraživanje ljudskog očaja.