U pograničnoj zoni (Šerko Fatah)

U senci ratova i diktature, pažljivo građen svet jednog krijumčara raspada se sinovljevim nestankom.
Negde u kraju koji je slepa mrlja velike politike, u zavetrini ratova i u mrtvom moru diktature, jedan krijumčar razradio je rafiniran sistem preživljavanja. Minsko polje kroz koje prolazi dok prenosi robu on uči i pamti sa slikarskim osećajem za detalje, uzdajući se u zaštitu koju mu pružaju njegova beznačajnost i sigurna ruka. No, ta bezazlena rutina poluzakonja dramatično se prekida sinovljevim nestankom.

Šerko Fatah u ovom romanu samo naizgled priča o prototipima: vremenske i prostorne koordinate su tek nagoveštene, gradovi i mesta nemaju nazive i likovi nemaju imena, ali u pograničnoj zoni i njenoj nemogućoj svakodnevici žive ljudi s ličnim, nemogućim sudbinama, a ne reprezentanti života u državama koje su implodirale i u kojima jedino suparničke tajne službe garantuju društvenu dinamiku.

Šerko Fatah (1964) stupio je na nemačku književnu scenu zloslutne 2001. godine romanom “U pograničnoj zoni”, koji je, inspirisan očevim pričama o životu na severu Iraka, pisao krajem ništa manje zloslutnih devedesetih. No, i ovaj i kasniji Fatahovi romani (“Doni”, 2002; “Ujka”, 2004; “Tamni brod”, 2008; “Bela zemlja”, 2011; “Poslednje mesto”, 2014; “Crni septembar”, 2019) sve su samo ne puka fikcionalizacija večito loših vesti s televizije. Fatah ne upada u zamku koju mu postavlja njegovo mešovito poreklo i ne uzima na sebe zadatak da zainteresovanim posmatračima s druge strane stakla objasni prilike na egzotičnom terenu: on je pripovedač svedenog izraza, s darom da uoči apsurde života na margini svetske politike i s naklonošću prema figurama koje se ne mire sa sudbinom, koliko god pobuna protiv nje bila bezizgledna