Ja, koja nikad nisam poznala čoveka

U svetu bez ljudi, bez ikakvog poretka, da li je život moguće smisliti iznova? I da li pojedinac može pronaći identitet, nadu, oslonac i bliskost suočen sa najizazovnijom i najstrašnijom nepoznanicom: slobodom?

Trideset devet žena i jedna devojčica godinama su zatočene u podzemnom bunkeru, bez sećanja na to kako su u njega dospele. U besmislenoj okrutnosti njihovog zatočeništva odjekuje surovost logora, mučna svakodnevica i lišenost svega što čoveka čini čovekom. A ipak, Arpmanova bira da priču započne životom – u liku devojčice koja nikada nije upoznala spoljašnji svet.

Za razliku od ostalih, nema uspomene na život pre zatvora i nije upoznala muškarce van kaveza. Strankinja je među sopstvenim sapatnicama: dok ostale čuvaju maglovite slike ljubavi, porodice i slobode, ona poznaje samo zatočeništvo. Upravo ta različitost daje joj snagu da postane ključ oslobođenja i bekstva iz tamnice.

Žene tada izlaze u svet koji nije obećanje, već sablasna pustoš, lišena ljudi i oslonca poznatog. Njihova odsutnost postaje jednako zastrašujuća kao i represija koju su nekada trpele: da li su jedan zatvor zamenile drugim?

Ta odsutnost otvara prostor za pitanja o identitetu, smislu i ljudskoj prirodi. Šta znači živeti kada nema nikoga ko bi potvrdio tvoje postojanje? Harpmanova suočava čitaoca s nezavisnošću koja istovremeno plaši i oslobađa i podseća da prava snaga nastaje u raskidu sa onim što je bilo i da nijedan ljudski život nije banalan.

Ja, koja nikada nisam poznala čoveka je alegorijski i distopijski roman o ljudskoj otpornosti, prijateljstvu i solidarnosti. Potresna i introspektivna priča o preživljavanju i traženju smisla u svetu iz kojeg su nestali i sigurnost i represija, ali u kom se i dalje može roditi nada.

Rekli su o delu: 

„Ovo je roman o zajedništvu, usamljenosti i samoći, o intelektualnom buđenju u nemogućim situacijama.”

–The New York Times

„Ako u knjizi punoj istina postoji neka suštinska pouka, onda je sledeća rečenica dobar početak: ‘I tada sam,’ kontemplira naša naratorka na početku romana, kada se njenom životu primiče kraj, ‘prekasno, zaista prekasno, bila primorana da shvatim da sam i ja volela, da sam bila sposobna da patim i da sam uprkos svemu ipak bila čovek’.”

–Sofi Makintoš

„Arpmanina sposobnost da vlada detaljima i tonom daje snažnu verodostojnost njenom prikazu jedne ljudske tabula rase koja postepeno stiče fragmentarno razumevanje života i ljubavi.”

–Kirkus Reviews

„Paradoksalno, ta stroga tajanstvenost knjige—atrofirani i ledeni svet koji prikazuje—nudi bogato razmatranje ljudskog života, puno aluzija.”

–Debora Ajzenberg, The New York Review of Books

Isečak iz romana:

„To ju je tada umaralo jer nije uviđala čemu će mi služiti to znanje, ali sam ja insistirala: toliko je malo toga bilo da se nauči da ništa nisam smela da propustim. U glavi sam imala reči za stvari koje nikada nisam videla, a još manje dotakla, kao što sam upravo sada činila, ali sam odmah prepoznala knjigu i bila sam toliko dirnuta da se umalo nisam ugušila. Da sam stajala, sigurno bih pala. Držala sam najvrednije bogatstvo, jedan od izvora za napajanje znanjem tog sveta u koji nikada neću ući. ”