Modra krv

Roman Modra krv, za koji je Jurij Bujda u Rusiji dobio Nagradu čitalaca, čini mistifikovana priča o životu sovjetske glumice Valentine Karavajeve. Njegova junakinja Ida Zmojro – kao i Karavajeva u životu – proslavila se četrdesetih godina dvadesetog veka ulogom u filmu Mašenjka Julija Rajzmana, odigrala je u pozorištu nezaboravnu Ninu Zarečnu u Galebu, a zatim je, kao i njen prototip u stvarnom životu, doživela saobraćajnu nesreću i zbog ružnog ožiljka na licu više nije mogla da igra na filmu ni u pozorištu. Udala se za engleskog diplomatu i nekoliko godina provela u Engleskoj, zatim se vratila u SSSR, ali su joj sovjetske vlasti zabranile da se nastani u Moskvi. Živela je u provincijskom gradiću Višnjem Voločoku (Čudovu u romanu). U Čudovu Jurija Bujde Karavajeva postaje Ida Zmojro. Naglašeno izolovan od ostalog sveta Čudov je ostrvo na kome je velikoj glumici suđeno da provede ostatak života, pričajući svom Petku, dečaku iz Čudova, čudesne priče o istoriji grada i sopstvenoj prošlosti, igrajući za njega svoje neodigrane velike uloge, ali i da odigra svoju najveću ulogu na kraju života, sprovodeći „Strašni sud umetnika nad samim sobom“ – upravo tako se u romanu opisuje modra krv, čije postojanje odlikuje velikog umetnika.

Mirjana Grbić

„Vrela crvena krv pomućuje pamet, stvara slike i ideje, a ponekad dovodi i do ludila. Modra krv pak – to je majstorstvo, to je uzdržanost, to je račun, to je ono što prisiljava umetnika da kritički pogleda na svoje delo, da ukloni suvišno i doda neophodno. Modra krv – to je Strašni sud umetnika nad samim sobom. Malo je naučiti da pišeš – potrebno je naučiti da precrtavaš. Nadahnuće bez majstorstva je – ništa. To je, najzad, ono što umetniku daje vlast nad gledaocem ili čitaocem. Treba znati kud će gledalac da krene, da ga istinski raniš, ali ne i da ga ubiješ. A modra krv – hladna krv, nije samo dar, nego i prokletstvo… zato što toute maitrise jette le froid… svako majstorstvo ledi krv u žilama…“