Dnevnik jednog građanina

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je u knjizi Dnevnik jednog građanina napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči.

To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana.

Dnevnik jednog građanina je,  sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.
U knjizi Dnevnik jednog građanina današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada.

U Bobićevoj knjizi  sutrašnji građani Beograda moći će  da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.
Dnevnik jednog građanina je nastajao iz dana u dan, iz nedelje u nedelju,  u toku pet godina, od januara 2015. do kraja maja 2020. godine.

Bobić  crta da bi pamtio i da bi ostala zabeležena slika Beograda u jednom uzburkanom vremenu, u kome fontane pevaju, a građani ćute, trgovi prestaju da budu mesto susreta i čvorište urbanog života, dok nastaju čitavi izolovani delovi grada, možda budući zabranjeni gradovi, koji seku prirodni horizont i menjaju prepoznatljivu gradsku fizionomiju Beograda.
Polazeći od „iluzije građenja grada“, Bobić potom u seriji radova, od kojih su neki više crteži, drugi više karikature, dok su treći ispunjeni energijom stripa, pokazuje kako se jedna iluzija postepeno materijalizuje, postajući razobručena razgradnja grada i neskriveni monopol nad njegovom stvarnošću.
Dnevnik jednog građanina jeste dnevnik jednog nezadovoljstva i dnevnik jednog prosvećenog građanskog stava.

Kritike

Duže od decenije, Đorđe Bobić neprestano proizvodi, u vidu jedne ili više slika, crtane komentare na sve apsurdnije graditeljske i političke odluke čiji smo svedoci i u kojima hteli-ne-hteli učestvujemo, s namerom da se suprotstavi upornom ukidanju zdravog razuma i ugrožavanju opšteg dobra.

Njegov laki, skicuozni, karikaturalni crtež, obojen kredama, pastelom ili pomoću „foto-radnje“, sa tek nagoveštenim figurama i situacijama, odgovara ritmu svakodnevnih zabeleški, a svojim neobaveznim izgledom i igrom naglašava neophodnu brzinu reagovanja određenim povodom.

Poput razornih opaski i ubojitih poruka kakve gaje Okovani patak ili Nedeljni Šarli u nekadašnjim ostvarenjima Sinea i Volinskog, a današnjim Rajzera, Liza ili Irbsa, crteži Đorđa Bobića ukazuju na goruće probleme i patologiju uređivanja života građana u gradu.

Bliskost sa tradicijom francuskog stripa i karikature proistekla je, pre svega, iz zajedničkog duhovnog horizonta i kritičkog stava kao obaveze svakog mislećeg čoveka da „budemo nemogući, tražimo stvarno“.

Čedomir Vasić

Sveti Georgije Bobić ubiva Aždahu, troglavu, čije su glave Pohlepa, Neznanje i Bestidnost, ubija je perom umočenim u boje, ostavlja nam jedinstvenu slikovnicu o našem Polisu kome se, unatoč lepom imenu, crno piše, crta sa lakoćom sve ono što mu kao građaninu, ali i kao arhitekti i biću koje razmišlja teško pada.

Ovaj dnevnik je letopis, živopis, zabava za sličnomišljenike, bukvar za starmale i za nedorasle, strip o propadanju varoši beogradske, i vekovne i dojučerašnje.

Ljubomir Živkov

Dnevnik jednog građanina oblikovao je samosvesni građanin zabrinut za svoj grad, zainteresovan za dostojanstvo i principe svoje arhitektonske profesije, uveren u dužnost građanina da učestvuje u važnim pitanjima svoje savremenosti i u vitalnim pitanjima svog grada.

Pred prizorima te hronike nije uvek lako ni jednostavno, ali to jeste naša slika i to jeste Beograd naših dana.

Gojko Božović