18 – Antologija savremene japanske naučnofantastične priče

18 – Antologija savremene japanske naučnofantastične priče je zbirka koja nudi uvid u modernu japansku naučnu fantastiku kroz radove 16 istaknutih autora. Antologija obuhvata 18 priča, počevši od pionira žanra kao što je Masami Fukušima, pa sve do savremenih popularnih pisaca. Ova zbirka je nastavak Tanesijevog rada na predstavljanju japanske fantastike, prateći prethodna izdanja poput antologije 14 1/2.

Zbirku čini osamnaest priča nekih od najprominentnijih i najpopularnijih pisaca Japana, od Masamija Fukušime čiji je doprinos naučnoj fantastici ove zemlje nemerljiv, do mladog Isuija Ogave čija ćemo dela tek čitati.
Tu su i neki autori čije su priče objavljivane u prethodnim antologijama, posebno u žanrovskoj prethodnici, Antologiji japanske savremene naučno fantastične priče 141/2, kao što su Ueda Sajuri, Taku Majumura i Tensei Kono.
Japanska naučna fantastika često se smatra i spekulativnom fantastikom, jer njenu okosnicu ne čine samo teme koje strogo pripadaju domenu nauke, a uže astrofizike, robotike i ostalih tipičnih futurističkih tema koje obrađuje tradicionalni SF, već zahvataju mnogo širi opseg. S jedne strane, tu su naučne teme iz oblasti istorije, lingvistike, umetnosti, ali i narodna, tradicionalna učenja i verovanja. Japan je zemlja duboko ukorenjena u tradiciju, a istovremeno i društvo koje možda i najviše gleda u budućnost kroz raznovrsna tehnološka dostignuća koja su opšte dostupna običnom čoveku. Samim tim, japanskim piscima nije potrebno da radnju svojih priča smeštaju u duboki svemir daleke budućnosti, već češće koriste neka neočekivana mesta za razvijanje radnje.
Možda se najbolja ilustracija ovoga vidi u priči “Kratak je život cveta”, pisca, prevodioca i urednika prvog časopisa koji je promovisao fantastiku u Japanu, Masamija Fukušime.
On je tradicionalnu japansku umetnost aranžiranja cveća, ikebanu, transponovao u budućnost u kojoj umetnici više ne koriste živo cveće u svojim aranžmanima, već svetlost koja se oblikuje u cvet pomoću kompleksnih mašina. Glavna junakinja, tokom rada na jednoj takvoj mašini, nesvesno u nju unosi svoja sećanja i osećanja, dok se ona jednoga dana ne otelotvore u lik njenog nekadašnjeg ljubavnika. Samoća, otuđenost, pitanje smisla života, sve to odjednom puca pred njenim očima, a glavni katalizator upravo je spoj nauke i tehnike i viševekovne tradicije, oličen u mašini koja proizvodi ikebanu. Taj spoj tipično je japanski, i moglo bi se reći, kao takav neophodan je da se dođe do onih tananih, složenih osećanja koja su najdublje skrivena u čoveku.
Bilo kroz satiru ili ozbiljno, japanski autori vode nas u nepoznate, stvarne i izmišljene predele, i uvek čitaoca vraćaju samom sebi. Koliko god da je fantastika beg od realnosti, uzlet mašte u svetove koje čovek još uvek ne može da dohvati, negde daleko u budućnost ili u svemir, u drevne legende i narodna predanja, ona je u svojoj osnovi veoma humana. Njena osnova je uvek i jedino čovek sa svojom osećajnošću, svojim stremljenjima i dostignućima. I ma koliko da je Japan daleko od nas, koliko god da je ta kultura različita od naše, evropske, fantastika nas, kao malo šta drugo, spaja u razigranoj maštovitosti, u strahu, nadi, iščekivanju. Nudi čitaocima da odu negde daleko, kako bi stigli do sebe.